13.11.2007.g.

Jučer sam išao u Sarajevo!

E, da je nekadašnji vakat u narednim danima bi pola sela prodefilovalo kroz moju kuću. Stariji bi sjedili na sećijama, djeca virila ispod stola i iza vrata, ja bi pričao a žena bi mi otresajuć glavom  nudila goste kakvim  đakonijama.

Bilo je lijepo u taj nekadašnji vakat biti dijete. Roditelji bi kad bi se pojavio kakav čovjek iz daleka ili neko naš u daleko išo pa se vratio, vodili svoju djecu sa sobom na sijela kod tih ljudi. Prije nego bi pošli onoj mirnijoj bi zaprijetili da moraju biti još mirnija a onu nemirniju bi za svaku slučaj unaprijed malo išibali da budu sigurni da će šutiti i mirovat.

Onda bi se sjelo  gdje se imalo sjest, po starosti i po ljustvu. I slušala bi se priča, tucali orasi,  prismakale suhe šljive. Žene bi u  zimskim vremenima plele  čarape. Vazda sam se čudio kako uspiju kad se vrate kući ponoviti svaku riječ koju bi onaj neko ispričo a dok je pričo tako su smjerno gledale u čarape da bi se zakleo da njegov glas ne dotiče njihove uši. Danas mi to izgleda ko moderna daktilografija, žena uzme pleteću iglu i kluhko konca umjesto papira i pera - sluša i piše, još tu knjigu, taj zapis kasnije možeš obut na nogu.

Pa sam znao razlikovati  vunene čarape. Desnu je  majka plela  kad je amidža Osman išo u Sarajevo. Ne znam kako je i čime išo, nije ga bilo mjesec dana. Radio je tamo.  I taj desni čarap bi mi po noći, kad mi se nije dalo zaspat pričo priču o mjestu i nekom gradu gdje svaki dan ima ljudi ko na mevludu. Gdje ima velika Begova džamija koju ne možeš obić za dan a naša, seoska, stala bi joj kraj mihraba koliko je mala spram nje. Tu ima i neka čaršija, dućani. Tu radi i jedan čovjek kkoji je amidži Osmanu tako sjekiru naoštrio da je pola sela prelazilo palcem preko  oštrice da se uvjeri koliko je taj dobar majstor. 

-Kaže mi: "Kaljenje ćeš platit a oštrenje ti je od mene!"

Jedino mi je bilo krivo što smo mi djeca narednih dana morali da trpimo amidžine sinove kao glavne jer šta god da smisliš i progovoriš slijedilo je neprikosnoveno: "Ništa je to, kako je u Sarajevu!" I uzalud bi počimao da im govorim kako nisu oni nili u Sarajevu nego Babo im, nije pilo vode.  Ono si što ti je i babo, definicija je koju sam valjda već tad naučio.

Lijeva čarapa je posebna priča. Nije pletena  u komšiluku, nego u našoj kuhinji kad se dedo vratio od nekog hodže Bašića kome je išo da zapiše kravi Subulji koja se bila  od neke čudne bolesti ukinula s noga.

Tu sam priču tako zapamtio i toliko puta  ispričo da su me kasnije kad sam malo porastao i stariji molili da im u nedostatku drugih, ponovim ovu priču. Posebno bi mi bilo drago kad me to zamole pred  rodbinom koja bi došla u posjete iz drugih sela.

vremenom sam toj priči dao ime DOBRI , sam joj načinio uvod, stavio tačke i zareze, popunio neke praznine, i od svega toga se zaboravio da sam sebe stavio u prvo lice. Danas mi je malo krivo što joj  nisam stavio drugi naslov, nekako mi "PRIČA MOJE DESNE ČARAPE" trenutno puno ljepše  odzvanja. Helemnejse, evo oba naslova pa nek uzme  kome se koji sviđa...

Svi Bašići u Kotarima su nosili zapis. I svi su se zbog tog zapisa ženili iz daleka jer ih  bližnje cure, zbog tih zapisa nisu htjele.

Svi Bašići su bili ljuti na svog rođaka Salku.

Salko je bio jedini koji taj zapis nije nosio.

No, možda priču treba počet, kao što je i od Boga ostalo. Od početka.

Od one noći kad se Salko Bašić raskrivio  u maloj dječijoj sobici prizidanoj odmah uz mutvak. Raskrivio i zanijemio. Majka doletjela pa se i ona raskrivila, došla i svekrva, za svekrvom Salkin babo a za njim i domaćin Hašim.

Dijete je izbuljenih, zakrvavljenih očiju jedva dolazilo do daha, ostala djeca oko njega, probuđena vriskom, zbunjena i pospana žmirkala su ispod ponjava čekajući da shvate šta se to događa.

I niko nije mogao da odgonetne šta se desilo. Da Salko i dalje nije ostao nijem i prazna, gotovo mrtvačkog pogleda, to bi se, kao što i priliči životu, pripisalo mori koju su svi ponekad znali imati.

Ali Salkin pogled  i glas se nisu vraćali.

Nakon cijele hefte i svekrvinog oprobavanja trava i bajanja, počeli su obilazit obližnje  hodže, i one što zapisuju i one što ne zapisuju.

„Ovi  što ne znaju obećavaju, ovi što znaju nečeg se pribojavaju“, zaključio je ta nastojanja Salkin dedo. „Dijete treba vodit hodži Kariću!“

I krenulo se na poduži put. Konja je vodio Salkin babo a na njemu,  u dedinu krilu jahao je i mali Salko.

Srijedu i četvrtak do akšama.

Pred akšam, stigoše do hodžine kuće.

Tu sjahaše i stadoše čekat.

Hodža Karić je na dva dana hoda znao ko mu dolazi te bi sam izlazio i dočekivao ga ako je htio da ga primi, ako ne bi  ljudi bi čekali do sabaha i vraćali se.

Salkin dedo je strepio. Nije  svijet izgubljen ako se dijete ne izliječi al' jeste ako ih hodža Karić ne primi.

To je sram na kuću za devet koljena.

To će značiti da je dječija bolest iz kruga kuće  došla ha je hodža Karić nije htio liječit.

Kad im se oči navikoše na hodžino dvorište primijetiše u zelenu čalmu zamotanu glavu kako već čeka na dovratku male sobe odmah uz kućna vrata u kojoj je, kako su im rekli hodža običavao primati ljude.

Lahnu Salkinom dedi.

Hodža izađe. Salkin dedo pođe da mu selam nazove a ovaj mu pokaza da šuti i rukom naišareti da se udalje od djeteta.

Mali Salko je stajao i gledao preda se a hodža ne prilazeći mu blizu, obilazio oko njega. Svi su šutjeli samo bi hodža britkim pogledom, nečujno, usnama, seljanima koji bi uzgred prolazeći na čas zastali da vide šta se dešava,  govorio „sikter!“

U daljini se već odavno prestao čuti glas muezina za akšam namaz kada je hodža stao i nazvavši selam gostima. Rekao je Salkinom dedi da uđu u kuću a da Salku uvedu u onaj sobičak.

Hodžina žena, ko i svaka žena, ponudila večeru, slatko, pa na kraju vidjevši da hodža nikako da uđe s djetetom ispekla i kahvu.

Kahva se popila, akšam klanjao, jacija dočekala a hodža se nije pojavljivao.

Salkin dedo sve više ispunjen lošom slutnjom, ne mogavši ništa drugo poče pogledom  sjeći svoga sina.

«Do tebe je i one tvoje Rakuše», govori je očima. «Od Rakića se ženit, ne bi blesav. A on je opet najblesaviji kad je popustio. Kad su Rakići ljudi bili.»

Sin mu oborio poled i samo diše.  Nije mu Salko jedini evlad, al evlad je. Hani se srce cijepa, ne spava od kako su otišli, neće dok ne dođu.

A kad će doć pitao se, i koliko će koštat. Hodža Karić nije jeftin. Ma nek' dijete bude zdravo, gotovo glasno progovori da odagna rojeve šejtanskih vesevesa u svojoj glavi.

„Vela havle ve la kuvvete, što ih to još nema!“ ponavljala je hodžina žena sve dok, ne mogavši više držat otvorene kapke, ne pokaza da mogu leći tu gdje jesu a da će ona u hidžu prileć do sabaha.

I umor učini svoje. Strahovi i strepnje popustiše pod teretom brige i puta, a Salkin dedo zaklet će se kasnije i čudnog mirisa koji se pojavio u hodžinoj kući te zaspaše ko mala djeca.

Kad je hodža završio oni ne znaju. Hodžina žena probudi ih zveckajući kahvenim sudima.

-“Ja vas Bogami ne probudih na sabah, velim umorni ste, da se naspavate, može se i do podne naklanjat! Hodža je otiš'o nešto do bašče sad će on, a mali spava tamo u sobi.»

Na upitan pogled Salkina dede  klimnu glavom

-„Sad će on doć, koliko sma ja razumjela biće sve dobro ako Bog da!“

Taman su prihvatali fildžan s kahvom kad hodža otvori vrata. Mrko lice, ista zelena čalma i svežanj trave u ruci.

-„Deder ovo kad se prokuha dadni onom Peri iz Kresića što je jučer bio s kravom ovdje!“, reče ženi a onda sjede za sto, otpi iz svog fildžana i reče obraćajući se Salkinom dedi.

-«Hajir je  domaćine!

Čekam ja  Vas ima dva'es godina.»

Oni se zaibretiše.

-„Dvadeset godina, hadži efendija“? upitno s što tišim glasom, već spreman da ustukne, zapita Salkin dedo.

-„Dvadeset godina moj Hašime!“ gotovo s osmjehom na usnama reče hodža.

-„Ti si učen i ti znaš hadži efendija;“ opet će Hašim, „našem je Salki tek sedma godina na jesen, ako Bog da, i upitno pogleda na Salkina babu bojeći se da nije pogriješio a i stidljiv što zna tako nešto beznačajno kao što je dob unučadi.

-„ Jest Hašimaga,   tačno na lučin sedmu će napunit po hidžretskom kalendaru. Baš ko što i knjiga kaže. Nego, da ne duljim ima još svijeta pred vratima, ti ćeš Hašimaga moj izać' i otići do unuka, biće da je već usto, i vidjet ćeš da je dobar i zdrav, ja nešto babi mu i majki moram nasamo poručit, pa ćete poći nazad i vrnut mi se sa svom čeljadi  ha ti bude najzgodnije, a sin će ti reći i što i zašto.“

Hašim sav učudu izađe ne imajući snage da se usprotivi. U glavi mu je pišćalo od povećana pritiska ia srce lupalo od pitanja. Kakva sva čeljad? Što kad su svi eto osim ovo malog zdravi i čilni, i gdje ima pobogu da se dijetetu nešto zbori a domaćin tu.

Vrata od male sobe jedva da je otvorio. Ugleda Salku  kako uplašen obori pogled.

-„Jesi ustao sinak!“ upita ga Hašimaga ne znajući šta da čini, da stoji ili da sjede na stolac kraj kreveta gdje mali ležao.

Jesam dedo!“ začu se Salkin glas, isti kakav je i prije bio. Hašim u priđe i pogleda ga u oči. Iste ko što su i prije  bile. Pune dječijeg sjaja i  naravnog straha pred  glavom kuće.

Neka neka sine, sad ćemo kući, samo dok ti babo izađe.

Ne smjede se osmjelit da sjede na stolicu na kojoj, beli, hodža sjedi dok liječi, nego malo podvi ponjavu kojom je  mali bio pokriven pa sjede na kraj sećije.

Dok mu sin ne otvori vrata učini mu se da je vječnost prošla.

-„Hodža veli da moremo ić'!“, reče mu sin kad  se pojavi na vratima.

Opet je Hašima jahao, unuka u krilu drž'o a sin konja vodio.

Šutjeli su dok ne odmakoše od sela dovoljno da ih ne čuju ni oni što su zorom u najdalje seoske njive otišli.

-„I šta reče,  jadni mi ne bili!“ gotov dreknu Hašim na sina.

-«Ma ne znam babo dina mi oklen da počnem!“ odgovori sin,

-«Počni odande odakle sam ja usto i izaš'o, otalen počni i nijednu ne preskači, ako mali ne treba čut  sjahat ću pa ćemo za konjem.»

-«Biće da je tako i hodža rek'o», reče sin

Hašima sjaha , priteže konobe oko Salke, tutnu mu uzde u ruke  i hijnu  vranca.

Konj pođe a njih dvojica polahko za njim

«Ti si ono izašo a hodža se okrenu meni i veli. Tvoja je Hana  od jaka topraka sine. Osmo je koljeno od čuvenog šejha Zaima. Nije se ovdje čulo za njeg, smaknut je od vlasti pa se nije smjelo ni pričat, ali u knjigam sve piše. A ti si opet osmo koljeno hodže Ibre Bašića. Ni za njeg ti više niko ništa ne zna.

Ne zna, veli, Bogami, košto ne zna ni za imami Hasana i  imama Mehdiju.

Tu me upita znam li ko je imama Mehdija a ja svu glavu obio ne bi li se sjetio da ga je neko pominj'o, al džaba, ako i jest ja sam smetn'o.»

Tu sin malo pogleda u babu čekajući da mu ovaj pokaže jel' zna o kom priča no ovaj je polegućene glave samo šutio i gađao nogom u konjske tragove.

«Tu mi ispriča kako je nekakva Bizantijska princeza koja je vodila porijeklo od samog hazreti Isa, alejhi selama, sanjala san i u njemu vdjela  svašta nešta, zapamtio sam da je vidjela lice svog budućeg čo'eka. Pa je kasnije pošla na nakav put i tu bila zarobljena, pa morima na lađi vožena do neke pijace u Perziji. A tu je negdje u blizni živio  neki veliki sveti čo'ek koji je tog jutra naložio svojim slugama da odu na pijacu i kupe baš takvu robinju kakva je ona bila. Zaboravio sam  reče li mi kako je ovaj znao da će tu biti ta osoba. I, helem nejse,  ovi su je kupili ko roblje i doveli a on je oslobodio i za svog sina oženio koji je opet od pejgambera samog potomak i ta je princeza rodila  imama Mehdiju za kojeg me je  hodža pito znam li ko je.»

-«Kad je to bilo?» progovori Hašim.

-«Ima hiljadu  godina, kaže hodža.»

-«Pa ko će ga znat ako je živio prije hiljadu godina?» opet će Hašim.

-«Ne znam, hodža kaže da je još živ samo ga naše oči ne mogu vidjeti.»

-«Vela havle», Hašim će, «šta sve ti ljudi ne znaju, nego vrati se ti meni na tog kasnije, viči šta reče za zapise i spomenu li što me  agom nazva.»

«E pa košto je za tako velika čovjeka kao što je imam Mehdi trebalo da se spoje loze dva pejgambera, našeg  Muhameda i Isaa alejhi selam, tako se veli svi veliki ljudi iz jakih loza rađaju. Naš je Salko, kako hodža veli, a dina mi je vako reko, iz dvije jake krvi nasljedstvo primio, naše, nekog prapradjeda Ibre efendije i  od nakva šejh Zaima sa ženine mi strane.»

-«Ma reci šta za zapise reče?» ljutito će Hašim.

-«Pa zapisi su stoga što je, eto kako on reče, Salko od Boga odabran a to veli zna naškodit onima oko njeg jer ne mogu pgdnijet njegovu snagu, pa su zapisi da nas štite kako bi mi njega mogli štiti, a reće ti kad opet dođeš da nam je to sad svima dužnost. A agom te je zovno jer ti veli titula pristajem samim tim što si mu dedo.»

Tu malo zašutješe  a onda Hašim progovori.

-«Jes, istina je Ibro efendija Bašić bio je čuven hodža, kažu čuveniji i od hodže Karića.» Tu kad izreče zadnje riječi nešto ga sjecnu te se i nehtijući obrecnu oko sebe.

«Koliko je rek'o da mu se plati?» upita mnogo tišim glasom.

-«Ništa veli, nafaka koju Salko nosi sa sobom za jednu noć, veća je od svega što  bi mu mi mogli dat, zato ga je i ostavio da prenoći, samo, rekao je, da nikom osim tebi i ženi mi ne kažem za ovo...»

Otad svi Bašići u Kotarima nose zapis i mada im imetka ne manjka nijedna obližnja cura  ako je imalo na namu ne udaje se za njih.

A knjige koje mi je rahmetli pradjed zavjetovao, prije nego sam i začet bio, govore  mi, da su ljudi znali kakav je berićet u Salki bio da oči s njega skidali ne bi.

On je meni sedmi predak s majčine strane. Berićet je knjige kažu otančo zbog grijeha ljudi, no ako ja i budem gladan oni u mojoj blizini neće za mog života. Ove knjige što tabirim samnom će nestat i dovom čuvat pet koljena u budućnost, iz vatre će ih potomak mene i onog što će mi glavu ovu s ramena skinut izvadit i tabirit ko što ja sad tabirim. I tek će njegov nasljednik, bude li ga Bog dao, moći progovorit o meni ko što, evo, i ja o Salki progovori.